Ministarstvo unutrasnjih poslova Republike Srpske
← Повратак на Новости | Информисање јавности » Новости

ПРОТОКОЛ УЗ КОНВЕНЦИЈУ О ПРАВИМА ДЈЕТЕТА О ПРОДАЈИ ДЈЕЦЕ, ДЈЕЧИЈОЈ ПРОСТИТУЦИЈИ И ДЈЕЧИЈОЈ ПОРНОГРАФИЈИ

| Бања Лука | Сриједа, 27. фебруар 2019.

ОДЛУКА
О РАТИФИКАЦИЈИ ФАКУЛТАТИВНОГ ПРОТОКОЛА УЗ КОНВЕНЦИЈУ О ПРАВИМА ДЈЕТЕТА КОЈИ СЕ ОДНОСИ НА ПРОДАЈУ ДЈЕЦЕ, ДЈЕЧИЈУ ПРОСТИТУЦИЈУ И ДЈЕЧИЈУ ПОРНОГРАФИЈУ

Сл. гласник БиХ - Међународни уговори", бр. 5/2002

Члан 1.

Ратификује се Факултативни протокол уз Конвенцију о правима дјетета који се односи на продају дјеце, дјечију проституцију и дјечију порнографију, Њујорк 25. маја 2000. године, по добијеној сагласности Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине на основу Одлуке ПС БиХ број 35/02 од 7. марта 2002. године.

Члан 2.

Текст Протокола у преводу гласи

ФАКУЛТАТИВНИ ПРОТОКОЛ УЗ КОНВЕНЦИЈУ О ПРАВИМА ДЈЕТЕТА А КОЈИ СЕ ОДНОСИ НА ПРОДАЈУ ДЈЕЦЕ, ДЈЕЧИЈУ ПРОСТИТУЦИЈУ И ДЈЕЧИЈУ ПОРНОГРАФИЈУ

Државе чланице овог протокола, Сматрајући, ради даљег постизања циљева Конвенције о правима дјетета и провођења њених одредби, нарочито чл. 1.,11., 21., 32., 33., 34., 35. и 36., да би било потребно проширити мјере које ће државе- чланице предузимати ради гарантовања заштите дјетета од трговине дјецом, дјечије проституције и дјечије порнографије, Сматрајући, такође, да Конвенција о правима дјетета признаје право дјетета да буде заштићено од економске експлоатације и од обављања сваког посла који би могао бити опасан или би могао ометати образовање дјетета, или би могао бити штетан по здравље дјетета или физички, ментални, духовни, морални или друштвени развој дјетета, Озбиљно забринуте због значајне и све веће међународне трговине дјецом с циљем продаје дјеце, дјечије проституције и дјечије порнографије, Дубоко забринуте големом и све чешћом праксом секс туризма, од којег су дјеца нарочито угрожена, јер директно доприноси продаји дјеце, дјечијој проституцији и дјечијој порнографији, Признајући да је један број нарочито угрожених група, укључујући женску дјецу, изложен већем ризику сексуалне експлоатације, те да су женска дјеца несразмјерно заступљена међу сексуално експлоатисаним особама, Забринуте због све доступније дјечије порнографије на Интернету и другим савременим технологијама, а подсјећајући на Међународну конференцију о борби против дјечије порнографије на Интернету (Беч, 1999. године) и, нарочито, на њене закључке који позивају свјетску заједницу на криминализацију производње, дистрибуције, извоза, преношења, увоза, свјесног посједовања и рекламирања дјечије порнографије и наглашавајући значај тјешње сарадње и партнерства између влада и Интернет индустрије, Вјерујући да ће елиминисање продаје дјеце, дјечије проституције и дјечије порнографије бити олакшано прихватањем одлучног приступа, усмјереног на факторе који томе доприносе, укључујући неразвијеност, сиромаштво, економске неједнакости, неравномјерну друштвено-економску структуру, несређене породице, недостатак образовања, урбано-руралну миграцију, дискриминацију полова, неодговорно сексуално понашање одраслих, штетну традиционалну праксу, оружане сукобе и трговину дјецом, Вјерујући да су неопходни напори за подизање свијести јавности с циљем смањивања потрошачке потражње за продајом дјеце, дјечијом проституцијом и дјечијом порнографијом и, такође, вјерујући у важност јачања глобалног партнерства између свих учесника као и у побољшање провођења закона на државном нивоу, Констатујући одредбе међународних правних инструмената који се односе на заштиту дјеце, укључујући Хашку конвенцију о заштити дјеце и сарадњи у погледу међудржавног усвојења, Хашку конвенцију о грађанским аспектима међународне отмице дјетета, Хашку конвенцију о јурисдикцији, важећем закону, признавању, провођењу и сарадњи у погледу родитељске одговорности и мјера за заштиту дјеце и Конвенцију број 182 Међународне организације рада о забрани и хитној акцији за елиминисање најгорих облика искоришћавања дјечијег рада, Охрабрене свеопштом подршком Конвенцији о правима дјетета која показује постојање широко распрострањене опредијељености за унапређење и заштиту права дјетета, Признајући важност примјене одредби Програма акције за спречавање продаје дјеце, дјечије проституције и дјечије порнографије и Декларације и Плана акције усвојених на Свјетском конгресу о борби против сексуалне експлоатације дјеце у комерцијалне сврхе, одржаном у Стоцкхолму од 27. до 31. августа 1996. године, као и осталих релевантних одлука и препорука одговарајућих међународних тијела, Придајући дужну пажњу важности традиција и културних вриједности сваког народа за заштиту и складан развој дјетета,

Споразумјеле су се о сљедећем

Члан 1.

Државе чланице забрањују продају дјеце, дјечију проституцију и дјечију порнографију онако како то утврђује овај протокол.

Члан 2.

У сврхе овог протокола:
(а) продаја дјеце подразумијева дјело или трансакцију у којој једна особа или група људи другима преда једно дијете уз наплату или неку другу добит;
(б) дјечија проституција подразумијева коришћење дјетета у сексуалним активностима ради наплате или неког другог облика добити;
(в) дјечија порнографија подразумијева свако представљање, на било који начин, дјетета ангажованог у стварним или симулираним изразито сексуалним активностима или свако представљање сполних дијелова дјетета примарно у сексуалне сврхе.

Члан 3.

1. Свака држава чланица осигурава да, као минимум, сљедећа дјела и активности буду у потпуности обухваћена кривичним или казненим законом, било да су та кривична дјела почињена у земљи или изван земље, било на индивидуалној или организованој основи:
(а) У контексту продаје дјеце, како је утврђено у члану 2.:
I. нуђење, испоручивање или прихватање, на било који начин, дјетета у сврху:
а. сексуалне експлоатације дјетета;
б. преношења органа дјетета ради стицања добити;
в. ангажовања дјетета за присилни рад;
I. непрописно навођење сагласности, у посредовању, за усвојење дјетета кршећи важеће међународне правне инструменте о усвојењу
(б) Нуђење, прибављање, пружање или обезбјеђивање дјетета за дјечију проституцију, како је утврђено у члану 2.;
(в) Производња, дистрибуција, дисеминација, увоз, извоз, нуђење, продаја или посједовање у горе наведене сврхе дјечије порнографије, како је утврђено у члану 2.
2. Под резервом одредби домаћег закона државе чланице, исто се примјењује на покушај чињења било којег од ових дјела и на саучесништво или учешће у било којем од ових дјела.
3. Свака држава чланица ова дјела чини кажњивим утврђивањем одговарајућих казни које узимају у обзир тежину њихове природе.
4. Под резервом одредби свог домаћег закона, свака држава чланица предузима мјере, гдје је то погодно, с циљем установљавања одговорности правних лица за кривична дјела утврђена ставом 1. овог члана. Под резервом правних принципа државе чланице, ова одговорност правних лица може бити кривична, грађанска или административна.
5. Државе чланице предузимају одговарајуће правне и административне мјере како би обезбједиле да све особе укључене у усвојење дјетета дјелују у складу са важећим међународним правним инструментима.

Члан 4.

1. Свака држава чланица предузима оне мјере које су неопходне ради утврђивања своје јурисдикције над кривичним дјелима наведеним у члану 3., став 1., кад су кривична дјела почињена на њеној територији или на броду или у авиону регистрованом у тој држави.
2. Свака држава чланица може предузети оне мјере које су неопходне ради утврђивања своје јурисдикције над кривичним дјелима наведеним у члану 3., став 1., у сљедећим случајевима:
(а) кад је наводни извршилац кривичног дјела држављанин те државе или особа која је настањена на њеној територији;
(б) кад је жртва држављанин те државе.
3. Свака држава чланица такође предузима оне мјере које су неопходне ради утврђивања своје јурисдикције над напријед наведеним кривичним дјелима када је наводни извршилац кривичног дјела присутан на њеној територији и она га не изручује другој држави чланици на основу тога да је кривично дјело извршио један од њених држављана.
4. Овај протокол не искључује ниједну кривичну јурисдикцију остварену у складу са унутрашњим законом.

Члан 5.

1. За кривична дјела наведена у члану 3., став 1., сматра се да треба да буду укључена као кривична дјела која подлијежу екстрадицији у свим постојећим споразумима о екстрадицији између држава чланица и да треба да буду укључена као кривична дјела која подлијежу екстрадицији у сваком наредном споразуму о екстрадицији које оне међусобно закључују, у складу са условима утврђеним у тим споразумима.
2. Ако једна држава чланица која условљава екстрадицију постојањем споразума прими захтјев за екстрадицију од друге државе чланице са којом нема склопљен споразум о екстрадицији, она може сматрати овај протокол правним основом за екстрадицију у погледу тог кривичног дјела. Екстрадиција је под резервом услова утврђених законом државе којој је упућен захтјев.
3. Државе чланице које не условљавају екстрадицију постојањем споразума међусобно признају та дјела као кривична дјела која подлијежу екстрадицији под резервом услова утврђених у закону државе којој је упућен захтјев.
4. Та кривична дјела третирају се, у сврху екстрадиције између држава чланица, као да су почињена не само на мјесту гдје су извршена, већ, такође, и на територијама држава од којих се захтијева да утврде своју јурисдикцију у складу са чланом 4.
5. Ако је захтјев за екстрадицију учињен у вези са кривичним дјелом наведеним у члану 3., став 1., и ако држава чланица којој је упућен захтјев не изручи или не жели извршити екстрадицију по основу држављанства починиоца кривичног дјела, та држава предузима одговарајуће мјере за подношење тог случаја надлежним органима у сврху судског гоњења.

Члан 6.

1. Државе чланице пружају у највећој мјери помоћ у вези са истражним или кривичним или екстрадиционим поступцима у вези са кривичним дјелима утврђеним у члану 3., став 1., укључујући помоћ у стављању на располагање доказа неопходних за судски процес.
2. Државе чланице извршавају своје обавезе из става 1. овог члана у складу са свим споразумима или другим договорима о узајамној правној помоћи који евентуално постоје међу њима. У недостатку тих споразума или договора, државе чланице пружају једна другој помоћ у складу са својим домаћим законима.

Члан 7.

Државе чланице, под резервом одредаба њиховог домаћег права:
(а) кад је наводни извршилац кривичног дјела држављанин те државе или особа која је настањена на њеној територији;
(I) ствари као што су материјали, имовина и други предмети кориштени за извршење или лакше обављање кривичног дјела из овог протокола;
(II) финансијске добити која је настала извршењем тих кривичних дјела;
(б) поступају по захтјеву друге државе чланице за пљенидбу или конфискацију ствари или финансијске добити наведених у алинеји (а) (I);
(в) предузимају мјере с циљем затварања, на привременој или коначној основи, објеката коришћених за извршење тих дјела.

Члан 8.

1. Државе чланице усвајају одговарајуће мјере за заштиту права и интереса дјетета-жртве радњи забрањених овим протоколом у свим фазама кривичноправног процеса, а нарочито кроз:
(а) схваћање угрожености дјеце-жртава и прилагођавање процедура ради признавања њихових посебних потреба, укључујући њихове посебне потребе као свједока;
(б) информисање дјеце-жртава о њиховим правима, улози и могућностима, времену и току поступка и о степену обраде њихових случајева;
(в) омогућавање да се искажу ставови, потребе и преокупације дјеце-жртава и да буду узети у обзир у поступку у којем су њихови интереси у питању, на начин досљедан процедуралним прописима домаћег права;
(г) обезбјеђивање одговарајућих помоћних служби за дјецу-жртве током цијелог правног процеса;
(д) заштиту, ако је могуће, приватности и идентитета дјеце-жртава и предузимање мјера у складу са домаћим правом с циљем избјегавања неодговорног ширења информација које би могло довести до идентификовања дјеце-жртава;
(е) заштиту, ако је могуће, приватности и идентитета дјеце-жртава и предузимање мјера у складу са домаћим правом с циљем избјегавања неодговорног ширења информација које би могло довести до идентификовања дјеце-жртава;
(ф) обезбјеђивање, у одговарајућим случајевима, заштите дјеце-жртава, као и њихових породица и свједока у њихову корист, од застрашивања и одмазде;
(г) избјегавање непотребног закашњења у обради случајева и извршавању налога или уредби којима се дјецижртвама обезбјеђује обештећење.
2. Државе чланице обезбјеђују да несигурност у погледу стварне старосне доби жртве не спречавају започињање кривичне истраге, укључујући истрагу ради утврђивања старосне доби жртве.
3. Државе чланице обезбјеђују да, током обраде од стране система кривичног правосуђа дјеце која су жртве кривичних дјела наведених у овом протоколу, од примарног значаја је оно што је у најбољем интересу дјетета.
4. Државе чланице предузимају мјере да обезбиједе одговарајућу обуку, нарочито правну и психолошку обуку, особа које раде са жртвама кривичних дјела забрањених овим протоколом
5. Државе чланице, у одговарајућим случајевима, усвајају мјере ради заштите безбједности и интегритета оних лица и/или организација које се баве спречавањем и/или заштитом и рехабилитацијом жртава тих кривичних дјела.
6. Ништа у овом члану протокола не може се сматрати штетним или супротним у односу на права оптуженог на поштено и непристрасно суђење.

Члан 9.

1. Државе чланице усвајају или појачавају, проводе и дисеминирају законе, административне мјере, социјалну политику и програме спречавања кривичних дјела наведених у овом протоколу. Нарочита пажња се придаје заштити дјеце која су посебно угрожена овим дјелима.
2. Државе чланице развијају свијест најшире јавности, укључујући и дјеце, информацијама кроз сва могућа средства, образовањем и обуком, о превентивним мјерама и штетним дјејствима кривичних дјела наведених у овом протоколу. Извршавајући своје обавезе из овог члана, државе- чланице подстичу учешће заједнице и, нарочито, дјеце и дјеце-жртава, у овим програмима информисања и образовања и обуке, укључујући и оне на међународном плану.
3. Државе чланице предузимају све изводљиве мјере с циљем обезбјеђења укупне одговарајуће помоћи жртвама тих дјела, укључујући њихову пуну друштвену реинтеграцију и њихов пуни физички и психолошки опоравак.
4. Државе чланице обезбјеђују да сва дјеца-жртве кривичних дјела наведених у овом протоколу имају приступ одговарајућим процедурама за тражење, без дискриминације, компензације штете од оних чија је одговорност утврђена у правном поступку.
5. Државе чланице предузимају одговарајуће мјере с циљем ефикасне забране продукције и дисеминације материјала којим се пропагирају кривична дјела наведена у овом протоколу.

Члан 10.

1. Државе чланице предузимају све неопходне кораке за јачање међународне сарадње кроз мултилатералне, регионалне и билатералне споразуме за спречавање, откривање, истрагу, судско гоњење и кажњавање оних који су одговорни за дјела која се односе на продају дјеце, дјечију проституцију, дјечију порнографију и дјечији секс туризам. Државе чланице такође унапређују међународну сарадњу и координацију између својих органа власти, државних и међународних невладиних организација и међународних организација.
2. Државе чланице унапређују међународну сарадњу ради пружања помоћи дјеци-жртвама у њиховом физичком и психолошком опоравку, друштвеној реинтеграцији и репатријацији.
3. Државе чланице унапређују јачање међународне сарадње у отклањању основних узрока као што су сиромаштво и неразвијеност, који доприносе подложности дјеце на продају дјеце, дјечију проституцију, дјечију порнографију и дјечији секс туризам.
4. Државе чланице које су у могућности да то ураде обезбјеђују финансијску, техничку или другу помоћ кроз постојеће мултилатералне, регионалне, билатералне или друге програме.

Члан 11.

Ниједна одредба овог протокола не утиче ни на једну одредбу која више доприноси остваривању права дјетета и која може бити садржана у:
(а) праву државе чланице;
(б) међународном праву које је на снази у тој држави.

Члан 12.

1. Свака држава чланица, у року од двије године након ступања на снагу овог протокола у тој држави чланици, подноси извјештај Комитету за права дјетета, пружајући тиме свеобухватну информацију о мјерама које је предузела с циљем провођења одредаба овог протокола.
2. Након подношења свеобухватног извјештаја, свака држава чланица укључује у своје извјештаје које подноси Комитету за права дјетета, у складу са чланом 44. Конвенције, сваку даљу информацију у вези са спровођењем овог протокола. Остале државе чланице Протокола подносе извјештај сваке пете године.
3. Комитет за права дјетета може захтијевати од држава чланица додатне информације које се односе на спровођење овог протокола.

Члан 13.

1. Овај протокол је отворен за потписивање свакој држави која је чланица Конвенције или која је потписала Конвенцију.
2. Овај протокол подлијеже ратификацији и отворен је за приступање свакој држави која је чланица Конвенције или је потписала Конвенцију. Инструменти о ратификацији или приступању депонују се код генералног секретара Уједињених нација.

Члан 14.

1. Овај протокол ступа на снагу три мјесеца након депоновања десетог инструмента о ратификацији или приступању.
2. За сваку државу која ратификује овај протокол или му приступи након његовог ступања на снагу, овај протокол ступа на снагу мјесец дана од датума када та држава депонује свој инструмент о ратификацији или приступању.

Члан 15.

1. Свака држава може отказати овај протокол, у било које вријеме, писаним саопштењем упућеним генералном секретару Уједињених нација, који након тога обавјештава остале државе чланице Конвенције и све државе које су потписале Конвенцију. Отказ ступа на снагу годину дана од дана када је генерални секретар Уједињених нација примио то саопштење.
2. Тај отказ не дјелује у смислу ослобађања државе чланице од њених обавеза у складу са овим протоколом у односу на свако кривично дјело које се деси прије датума ступања на снагу отказа. Тај отказ такође не спречава ни у ком смислу наставак разматрања сваког питања које је већ у поступку разматрања у Комитету прије датума ступања на снагу отказа.

Члан 16.

1. Свака држава може предложити амандман и доставити га генералном секретару Уједињених нација. генерални секретар Уједињених нација потом просљеђује предложени амандман државама чланицама, са захтјевом да му саопште да ли желе сазивање Конференције држава чланица ради разматрања и гласања о приједлозима. Уколико се у року од четири мјесеца од датума пријема тог саопштења, најмање једна трећина држава чланица изјасни за одржавање Конференције, генерални секретар сазива Конференцију под окриљем Уједињених нација. Сваки амандман усвојен већином гласова држава чланица које су присутне и које гласају на Конференцији подноси се на одобрење Генералној скупштини.
2. Амандман усвојен у складу са ставом 1. овог члана ступа на снагу када га одобри Генерална скупштина Уједињених нација и прихвати двотрећинска већина држава чланица.
3. Кад амандман ступи на снагу, обавезан је за све оне државе чланице које су га прихватиле, док су остале државе чланице и даље везане одредбама овог протокола и свим амандманима које су раније прихватиле.

Члан 17.

1. Овај протокол, чији су текстови на арапском, кинеском, енглеском, француском, руском и шпанском језику подједнако вјеродостојни, биће депонован у архиву Уједињених нација.
2. Генерални секретар Уједињених нација доставиће овјерене копије овог протокола свим државама - чланицама Конвенције и свим државама које су потписале Конвенцију.

Члан 3.

Ова Одлука ће бити објављена у "Службеном гласнику БиХ" на босанском, хрватском и српском језику и ступа на снагу даном објављивања.